BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Србски генерали о томе шта нам је потребно у војној сарадњи са Русијом — Братство

Србски генерали о томе шта нам је потребно у војној сарадњи са Русијом — Братство
01.03.2024. год.
Навршило се месец дана од последњег састанка руског амбасадора у Београду Александра Боцан Харченка и србског министра одбране Милоша Вучевића. „Братство“ у серији интервјуа са еминентним саговорницима, већ неколико месеци уназад, поставља питање како унапредити сарадњу Србије и Русије док траје окршај Запада и Русије и док је Београд под сталним притиском да се у спољној политици усагласи са циљевима Запада. Поводом питања конкретно војне сарадње, своје процене дају три експерта – генерали Митар Ковач, Божидар Форца и Лука Кастратовић. Они објашњавају шта нам је од Русије неопходно да добијемо у оквиру војне сарадње и говоре о политици као одлучујућем фактору.


Генерал проф. др Митар Ковач

Једно време је постојало затишје у контактима, у време јаког притиска Запада да се раскидају односи било какве тешње сарадње, посебно у домену војно-техничке сарадње са Руском Федерацијом. На жалост, сарадња је и била угушена, посебно у погледу војних вежби, али и другога. Предност је отишла на страну НАТО и његових чланица, па је чак и укинут мораторијум на војне вежбе са САД. То непоштовање одлуке Владе није добар пут у смислу сарадње са окружењем и великим силама ако говоримо да је Србија неутрална држава. Састанак који је био у јануару могао је бити почетак одмрзавања и интензивирања војно-технолошке сарадње са Русијом. Ако смо наставили војне вежбе са чланицама НАТО, требало је да наставимо и са чланицама ОДКБ и посебно Руском Федерацијом.

Јавност је препознала и проблем да је канцеларија НАТО смештена у Министарство одбране. Она треба да се измести ван владиних институција и да се смањи. А истовремено треба да отворимо канцеларију при ОДКБ.

Даље, од Русије нам требају највише сложени борбени системи за ратно ваздухопловство и против-ваздушну одбрану. Две године се говори да смо успоставили тешњу сарадњу са Француском ради набавке „Рафала“  као вишенаменског борбеног авиона. Француска је земља која је била агресивна према нама, бомбардовала Србију и Републику Српску и која је заједно са Немачком дала план за „нормализацију односа Србије и Косова“. Сигурно је да о њој не можемо говорити као о пријатељској земљи и о држави од које треба набављати тако сложени борбени систем. Јер, сутра, да нам стварно затребају ти авиони, она нам не би дала ни резервне делове ни бојна средства. Стратешка сарадња у домену набавке војних авиона мора да буде са Русијом због низа предности: од изграђене инфраструктуре за ту логистику, преко тога да према нама никад није била непријатељска, а постоје и знања и вештине који наши пилоти већ имају те би се лакше додатно обучили за нове модерније авионе. Спомиње се да ако не купимо од Француске због високе цене, купићемо од неког другог, али се бојим да то не буде као када смо купили ФК3 систем уместо С400, те да се нађе неки ваздухоплов који није толико добар колико има Руска Федерација. Наиме, ФК3 је настао на бази С300. Можда се понуди неки ваздухоплов настао на бази развоја руске авијације, али не тако добар. А нама је од Русије потребно да се обнови ратно ваздухопловство, према динамици када се стекну услови и све би се обавило по мањим ценама од оних за Рафал. Затим нам требају ПВО системи великог и средњег домета, електронски системи за ометање, сарадња у производњи беспилотних летилица како за осматрање тако и за борбена дејства, и неки делови сарадње око борбених система у копненој војсци – артиљеријских ракетних система, тенкова и слично.

Политика је увек оквир за војно-технолошку сарадњу. Код нас се десио проблем управо јер је политичка компонента затајила под притиском Европе и НАТО. Услов сарадње је да ми отворимо врата, јер је Русија све време и пре и током кризе у Украјини увек била отворена и предусретљива за све предлоге које Србија има за војну сарадњу. С друге стране, Република Србска својом динамичном сарадњом са Русијом може посредно помоћи око тог проблема. Република Србска је предводник србских земаља у смислу искрене и отворене сарадње са Русијом. Црна Гора је на жалост одавно поклекла , ушла у НАТО, потпуно је контролисана и негира потребу било које сарадње, а камо ли у војној области. РС је потпуно поуздана у тој сарадњи и то је добар знак за цео србски народ. Поред европских партнера који су склони да подрже извесну аутономност и независност РС у оквиру БиХ, као што је Мађарска, РС ипак не би могла да опстане у својим стремљењима да није Руске Федерације и њеног међународног ангажовања кроз различите институције да РС постепено врати надлежности које има у складу са Дејтонским споразумом. Везивање РС за Русију је природно, а омеђено је и сарадњом Додика и Путина, чији се добар лични однос преноси на сарадњу колективитета. Мислим да и Русија сматра да нема поузданијег савезника на србском простору од Републике Српске.

Запад сматра да та сарадња уводи БиХ у кризу. Јер, РС се супротставља унитаризацији, али то супротстављање не би значило толико да нема отворене подршке Русије. Подршка Русије доприноси безбедности Републике Српске и остварењу њених стратешких интереса.


Генерал проф. др Божидар Форца

Прво, у званичном вокабулару Министарства одбране (сајт МО) користи се синтагма „Међународна војна сарадња“, која има за циљ сарадњу са оружаним снагама држава света, посебно у оквиру Партнерства за мир, регионалних иницијатива, учешће наших припадника у мултинационалним операцијама (мировним мисијама) и усаглашавања и закључивања споразума о сарадњи у области одбране. У том смислу, активности МВС су и области војно-економске сарадње, војно-медицинске сарадње, обука, вежбе, школовање и усавршавање припадника МО и Војске.

Војно-техничка сарадња (ВТС), такође, егзистира у вокабулару. Тако на пример, 2016. године је формирана Међувладина комисија за војно-техничку сарадњу Русија-Србија, копредседавајући су били тадашњи министар одбране Србије Зоран Ђорђевић и први заменик директора Федералне службе за ВТ сарадњу РФ Андреј Бајцов.

Тада су за Србију (МО) од значаја била питања: презентовање могућности руских компанија у облоасти специјалних јединица и ремонт и модернизација оклопних борбених возила.

Андреј Бајцов је истакао неке активности: наставак започетих активности везаних за опремање Војске Србије; унапређење капацитета за одржавање ваздухопловних платформи формирањем Сервисног центра за хеликоптере у Србији; унапређење система ПВО руског порекла у Србији, као и унапређење сарадње предузећа одбрамбене индустрије.

Дакле, како сама реч каже, Војнотехничка сарадња је део МВС, фокусирана на материјалну компоненту Војске (развој, опремање, куповина, ремонт и друго што се односи на наоружање и војну опрему – НВО).

А шта је нама од Русије најпотребније и најхитније да добијемо у оквиру те сарадње?  Ух, питање за МИЛИОН РУБАЉА! (Шала, наравно)

Познато је да је пре неколико година управо ВТС Русије и Србије била на завидној висини. Свакако, на то нису добронамерно гледале западне земље. Подсетимо се, Војска Србије је добила авионе МиГ29 (неки су рекли „крнтије“, али…), ПВО систем ПАНЦИР, тенкове Т72, борбена возила пешадије, хеликоптере…

Сукоб (рат) у Украјини је потпуно променио ситуацију. Прво, ни оно што смо платили није могло да стигне у Србију. Друго, наша политика је „устукнула“ пред западним „пацкама“, до те мере да је ВТС, али и друга сарадња из домена МВС са Русијом готово обустављена.

Недвосмислено је да Русија има НВО који су међу најквалитетнијима на свету. Такође, недвосмислено је да су савремена средства СКУПА. Дакле, Србија није у позицији да за своју Војску добије ВРХ руског НВО. Али, могло би нешто „нижег нивоа“.

Шта је интересантно за Србију? Прво, оно што се односи на оружје и опрему војника (дакле МАСА) то Србија има. Србији требају софистицирани сложени борбени системи:

  • За извиђање и позиционирање
  • Системи за визуелизацију бојишта
  • Системи за противелектронска дејства
  • НВО за све врсте специјалних јединица
  • Дронови и системи за противдроновску борбу
  • Радари
  • Ракетни системи за (земаљска артиљерија и ПВО) – ДУГИ ШТАП
  • Противоклопне ракете (већ смо набавили део од Русије)

Да је среће, у бољим односима, примат би био на развоју сарадње одбрамбених индустрија и подизању капацитета наше одбрамбене индустрије (технологије, ремонт, заједнички разовј…). Али, то је сада, а и за дуже време – немогуће.

Кључни фактор ограничења ВТС са Русијом јесте политка, а тек онда паре и неки други мање важни моменти. Руси су „тешки“ у преговорима!

Прво, у Уставу Србије, члан 1, где се дефинише Србија као држава, стоји да се развијамо на принципима и вредностима ЕУ (Не смем да коментаришем Устав). Друго, као један од 7 националних интереса утврђене су „европске интеграције и чланство у ЕУ“ . ( Уф, уф…). Тај национални интерес је у директној супротстављености са првим наведеним – „очување суверености и територијалне целовитости Републике Србије“,  јер нам отимају Косово и Метохију. Али, кога је за то брига – стране инвестиције!

Интересантно: Иако нас оптужују за везаност за Русију, нити у једном националном интересу Србије не помиње се Русија!

Треће, у новонасталим условима у Европи након почетка рата у Украјини, Америка је ставила ЕУ под потпуну контролу и како недавно написа Џон  Миршајмер: „Вашингтон наређује како ће ЕУ да маршира“. Тако, остварен је трећи циљ НАТО (Како каже Лорд Исмај, први Генерални секретар НАТО, 1952-1957) – истерати Русију из Европе!

Србија није увела санкције Русији, то је факат. Тај факат мора да има своју цену. Србија цинцулира. Докле, видећемо.

Наша политика кад је Косово и Метохија у питању, понаша се по ономе што је Макрон рекао Вучићу –ситуација је таква, неће се мењати став Запада и узимај максимално што можеш. (Ово су речи председника Вучића). То што може (?) јесте Заједница србских општина на Косову (и Метохији). Дакле, наша политика цинцулира не би ли добила то Макроново максимално! Зато су нашој политици битнији Американци, него ЕУ.

Колико се безбедносни изазови Републике Српске и њена веома интензивирана сарадња са Русијом могу посматрати као импулс Београду да и он обнови бар део сарадње коју је Србија суспендовала због ситуације у Украјини?

Србија и Република Србска нису у истој позицији, то је евидентно. Али је чињеница да су и једна и друга „трн у оку“ колективног Запада. Босна и Херцеговина је држава која не функционише. То није само наш став, такво је и мишљење Запада. И док се ми (Срби) „уздамо“ у очување Дејтонске БиХ, дотле Запад иде на унитаризацију те државе. Додикову политику, формално, потпомаже чињеница да знају САД и савезници да Шмит није легитимно постављен за Високог представника у БиХ (није га предложио – поставио Савет безбедности УН). Друго, и остали „партијски лидери“ у БиХ раде по своме и слушају „своје“.

 

У наведеном смислу посматрано, Србија (Београд, како рекосте) не може да прати потезе Додика и поступа исто, па ни слично. Београд је присиљен да ЦИНЦУЛИРА. Ко каже да се преко Додика не остварују и неки интереси Србије у Русији? Али, то не би било добро да се јавно истиче! Докле ће србска политика да цинцулира? До решења сукоба у и око Украјине, ако дотле остану на власти. Хоћемо ли издржати дотле? ДАЋЕ БОГ!


Генерал др Лука Кастратовић

Са војним снагама Руске Федерације имамо традиционалну сарадњу. Набављали смо од њих авионе и ракетне системе – Стрела 1 и Стрела2. Наши пилоти су ишли на обучавање за Миг 21 и Миг 29. Имали смо веома развијену сарадњу.

Сад се боримо да водимо неутралну политику. Сарадња није у потпуности прекинута. Све зависи од тога шта је нама потребно, пре свега од средстава протвваздушне одбране и резервних делова за оно што смо куповали раније.

Видимо да се проводе планови и рат Запада против Истока. Ми имамо отворена врата за сарадњу и то може само допринети јачању наше војске, без обзира што смо чланица Партнерства за мир и што проводимо вежбе са чланицама НАТО и сарађујемо са Гардом Охаја.

Нама је потребно да имамо сарадњу ради непрекидног снабдевања резервним деловима за опрему која је руског порекла и да непрекидно будемо на вези уколико буде потребно да ојачамо противваздушну одбрану у складу са одлуком политике.

Одржавање веза са Русијом у области војне сарадње није прекинуто, а колики је интензитет – то је релативно. Амбасадор Русије у Београду разговара са нашим званичницима, а министарство Одбране има стални контакт, имамо војног изасланика у Москви и та сарадња функционише по правилима која су присутна у свим земљама света. Војно изасланство ради као да није било никаквих проблема.

 

 

Извор: Диана Милошевић / srbratsvo.ru



  • Извор
  • Танјуг
  • Фото: srbratstvo.ru/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

У првом кварталу 2024. године фокус НИС-а био је на наставку и повећању обима инвестиционог циклуса започетог прошле године. Тако је у развојне пројекте инвестирано 10,5 милијарди динара, што...


Кијев би се обавезао на неутрални статус и добио међународне безбедносне гаранције, према нацрту споразума


Москви је доста непријатељског става Европе, изјавио је Дмитриј Песков

Саветници бившег америчког председника разматрају казне за нације које желе да тргују националним валутама, пренео је лист


Амерички државни секретар Антони Блинкен данас се, у оквиру посете Кини, састао са министром спољних послова Ванг Јијем и кинеским председником Си Ђинпингом. Једна од тачака дневног реда била...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА